Крњин је ниска планина између долине ријеке Усоре на југу, ријеке Босне на истоку и Укрине на западу; према сјеверу, око Дервенте, још је ниже побрђе, које тектонски припада Крњину. Историјске чињенице говоре нам да су ово подручје насељавали становници илирског поријекла, који су се, потом, у историјским токовима, мијешали са Келтима и другим повременим досељеницима, све до продора Римљана и њиховог коначног освајања ових простора, почетком нове ере. Након вишевјековног присуства Римљана, долазак Словена током VI и VII вијека, потискивање и словенизација затеченог становништва, остављали су своје трагове, који су интензивно настајали током читавог средњовјековног периода. У то вријеме, мјеста усорске долине налазила су се у жупи и „земљи“ Усори, управно-територијалној области хришћанског становништва, која се још током Х вијека помиње као дио најстарије српске државе.
Освајачки походи Турака и јачање турског утицаја у Босни, довели су до крупнијих помијерања православних хришћана, посебно крајем ХV и почетком XVI вијека када долази до масовнијег расељавања влашког, односно сточарског становништва, нагомиланог у међупростору Маглаја, Добоја и Тешња. До тога је дошло након што је у Босну, а посебно у маглајски крај, пристигао знатан број Срба сточара, углавном из племена Бањана, са територије средњовјековне Старе Херцеговине.
Због пренасељености на том малом простору, али и под турском принудом, ови досељеници се размјештају у сусједне жупе Озрен, Требетин, Усору и Врбању, тако да се Срби усорског краја сматрају потомцима тих српских досељеника из Старе Херцеговине. Ови поусорски простори, у једном историјском периоду припадали су држави српског краља Драгутина.
Крњин је био дијелом у својини великог, Гази-Хусрефбегова вакуфа, основаног 1533. године па се стога цијели крај и данас зове још и Вакуф.
Цијели предио је, уствари, ниско побрђе са сразмјерно врло широким долинама рјечица и потока, особито Илове и Остружње. Пространи дијелови и многе косе благих страна су главна одлика Крњина. Све до 19. вијека Крњин је био огромна шума, која је после окупације Босне (1878) немилосрдно искориштавана у индустријске сврхе. Насеља су поглавито у подгорини, у долинама потока. Стога, сусједни Усорци зову становнике овог краја Поткрњинчанима.
Насеља су разбијеног типа и дијеле се на мање дијелове, „паланке“. Тако су, нпр, у Појезни паланке: Жунићи, Легеновци, Брђани и Лужани. У Вакуфу (Крњину) су ова села: Детлак, Церани, Осиња, Појезна, Црнча, Тисовац, Јелањска, Цвртковци, Митровићи, Брестово, Буковица, Љескове Воде.
MITROVICI
Око рјечце Илове је чисто српскоправославни крај: бивше општине Осиња и Станари. Тек прије неколико година населиле су се у Јелањској двије породице католика (Грбавци) од Љубушког из Херцеговине.
За планине на југу и Крњин је „жупа“. У Вакуфу зову Прекобосанцима људе из крајева на десној страни Босне. Каравлахе (или Каравласе), којих има и у Крњину, зову Бугарима. Ти Каравласи су формално православне вјере. Доста их се иселило у Енглеску и Америку.
По Крњину има много разноврсних старина, али су предања у народу сразмјерно веома оскудна. И по Крњину се прича да су ту некада становали „Гркови“ (Грци), који су дошли из Грчке, пошто је овдје била пустиња. У Церанима има „грчко гробље“, а у Појезни је била „грчка црква“. Ту се свијет и сада скупља на сабору на Илиндан и мјесто се зове Грчко Збориште.
У Осињи су три стећка, а један у Крњину. Мраморја има и у Цвртковцима. За мраморје у Цвртковцима се прича да су га носиле виле па га спустиле кад је наишла нека вода, а оне полетјеле да је заустављају. У Брестову крај саме Укрине, налази се нека зидина која се зове Градина. Код те Градине има и стећака. Прича се да је на њиви Подрумашици била црква, којој су долазили, ради причешћа, људи из села на лијевој страни Укрине. Нека зидина и у Растуши се зове Градина.
Brestovo
У Цвртковцима се налази Сватовско гробље, сада крчевне. Кажу да је то гробље муслиманских сватова. Најзначајнији догађај у локалној историји Крњина или Вакуфа била је буна дервентског попа Јовице Илића 1834. године, чија је кућа била у селу Детлаку. Нажалост, веома мало се зна и прича у народу о тој буни. Прича се да је истовремено с том буном била буна и на десној страни Босне, коју је водио један хајдук: буна хајдука Василија Павичића.
(Kuzinkijevic Braco iz Banjaluke)
Srpsko Groblje Mrsavci (Cvrtkovci)
У стара времена, пажљиво су се бирала мјеста гдје ће се куће изградити. Кућа се никада није градила на мјестима гдје су некада била гробља или гдје је укрштају путеви јер се вјеровало да таква мјеста доносе несрећу.
Најстарије куће, које се намте, биле су брвнаре, покриване цијепаном храстовом даском, званом шиндра.
Послије Другог свјетског рата почињу да се граде зидане куће. Куће су се обично дијелиле по пола, на двије просторије. У једној је било огњиште, а у угловима слама на којој су спавала дјеца, и она се звала кућа, а у другој су спавали муж и жена и она се звала соба.
Свака домаћинска кућа имала је у околини више дрвених помоћних зграда: кијер, амбар, качару, шталу, свињац, кокошињац, сушару, итд.
Од кованих предмета употребљавани су: вериге, сач, ожег, маше, саџак, вагача, чатал, гребен; од дрвених: ведрица, софра, чанак, долап, преслица, вретено, ступа, натра, парјеница, пратљача, рашак, працијеп, јарам, итд.
~~~design by KrNjInAc~~HVALA NA POSJETI DODJITE OPET~~~